Избори у Београду дошли су као велико изненађење за многе од нас. Вучићева више него убедљива победа, али и потпуно уништење „старих“ политичких странака. Београд је на политичко гробље отерао Демократску странку, која се чак и у свом „завичају“, прокуженом кругу двојке, борила за цензус, о остатку града да не говоримо. Демократска странка Србије која је увек могла да рачуна на барем десетак процената гласова у Београду успева да се избори за мање од њих 10.000. Српска радикална странка, која је и у по њу најтежа времена добијала барем једну четвртину гласова у Београду, спуштена је на ниво статистичке грешке. ЛДП Чедомира Јовановића добија сличан број гласова као и Грађанска странка Грка Србије.
За мене резултати избора нису толико занимљиви. Ја сам искрено подржао (и опет бих) Демократску странку. То нисам учинио зато што сам њен члан (нисам члан ниједне партије и не намеравам да то постанем). Нити зато што верујем у њено руководство (додуше ја их и не мрзим, иако много вере немам). Свако ко ме познаје добро зна шта сам и како говорио о Демократској странци и њеном руководству (сваком). Сигуран сам да остаци остатака Демократске странке немају јасан програм или идеју. И сада неко може да се запита зашто Демократска странка. Само из једног разлога. Зато што сам веровао, а и даље верујем да је за оно што бих ја волео да видим на српској политичкој сцени неопходан кров, кућа, име, и барем примесе неке идеје. Зато што сам уверен да без страначке, партијске инфраструктуре нема озбиљне политичке борбе. Зато што не видим у било којој другој политичкој партији ишта сем храмова лидерској таштини, где се иза приземних напамет научених флоскула крије безидејност. И све је то добрим делом тачно и за Демократску странку, а њу из уравниловке, барем у мојим очима, извлачи заоставштина и моје сећање на протеклих 28 година, као и чињеница је претурила толико председника преко главе (остале не могу да се похвале са више од два). Као и стара Никезићева порука да је проклетство српског народа у томе да стално креће испочетка. Дакле, ја нисам Демократску странку изабрао због постојећих квалитета, већ због потенцијала и зато што мислим да је грех да се олако баце напори и жртве свих претходних генерација.
То што сам у свом граду веома усамљен у погледу конкретног политичког избора за мене нема много значаја. Ја сам свесно изабрао улогу досадног, независног интелектуалаца (или неког ко би волео то да буде) који једино што има да понуди, а то су идеје и евентуална стручност, нуди urbi et orbi.
Да ли бих ја волео да видим смену А. Вучића. Свакако да, али оно што нећу је да понављам грешке прошлости. Велики део бирача који данас грме против Вучића су то исто чинили против Тадићевих злоупотреба. И када су успели да га смене и казне, да ли је дошло просветљење? Не, није. Дошао је неко ко је преузео оно најгоре из његовог система и само га доследно усавршио. Дакле, горе је и то значајно. Да ли смо простом сменом Слободана Милошевића уклонили кључне недостатке његовог система? Не. Отров се прикрио и веома брзо заразио нову власт. Зато се и урушила, при чему тога није ни била свесна. Стога, мене не интересује Вучић као особа. Мени се он не допада као човек, али у томе није усамљен. Мене интересује систем и дугорочна изградња бољег и здравијег друштва. Оног које ће бити у стању да издржи и понеку будалу. Да не морамо увек испочетка.
Прво што је јако лоше у српском (али не и само у српском) друштву је очигледна подела и неразумевање између генерација. Вучићево најверније и најмногобројније бирачко тело су пензионери. И у њима се крије тајна његове владавине.
Хајмо сада да разбијемо неке очигледне заблуде. Вучић и СНС могу да уцене, преплаше или поткупе пар стотина хиљада бирача у Србији. Пензионери нису међу њима, а ту се ради о милион и седам стотина хиљада бирача. Они за њега гласају јер у њега верују. А верују му често више него својој деци. Да ли је ико стварно покушао да разуме зашто је то тако? Да ли је ико сео и понудио неки простор за разговор са једном четвртином српског друштва која се често не разуме са његовим остатком? Не. А зашто уместо презира према тим старцима којима понекад пожелимо све најгоре (мржња, а она је Вучићево оружје у политичкој борби), међу којима су некада и наши ближњи, не покушамо да са њима разговарамо и да их разумемо. Да покажемо да их и ми поштујемо и слушамо. Да их уважавамо и онда када их не разумемо.
Опозиција, али не само опозиција, је помислила да је смањење пензија савршено средство за привлачење пензионера, односно њихово одвлачење од Вучића. Каква страшно ниподаштавање оних међу којима су, то често заборављамо, наши родитељи, бабе и деде наше деце, ти дивни људи који бдију над њима кад имају температуру као што су и над нама, који се радују нашим успесима и који нас тако често доводе до избезумљена јер нас и даље третирају као децу иако нам је коса одавно седа. Вучић је смањење пензија њима понудио у облику жртве коју они треба да учине за спас државе и народа. Он им је понудио да пред смирај живота који је обележен политичком пропашћу свега у шта су веровали, добију сласт уверења да је њихово одрицање допринело бољитку њихове деце и унука. Он је, подло и подмукло, злоупотребио њихова најплеменитија осећања, али то не умањује чињеницу да су ти наши старци прихватили да се са осмехом одрекну и онога мало што имају да би нама било боље. Њихова осећања су племенита и уместо да их јуримо са повицима да им се врати тих неколико хиљада динара које они и не желе (јер су поновимо ту цену вољно прихватили да би њиховој деци било боље), зар није паметније да препознамо то што су учинили за нас. Да им се захвалимо на нужној жртви (а била је нужна) и да се заједно запитамо да ли је можда тај Вучић злоупотребио њихову доброту, јер је у неком тренутку њихов новац престао да користи за опоравак државних финансија и преусмерио га у џепове својих партијских послушника, односно искористио га да подмири трошак изостанка неопходних реформи јавних предузећа и државне управе у којима је удомљена страначка паразитска жгадија.
Хоћете да престане зараза Пинка, Happy, Студија Б? Организујте подмладак да упозна пензионере са друштвеним мрежама. Приређујте књижевне или тематске вечери, разговарајте са њима. Пружите им прилику да вам кажу шта мисле. Зовите пензионисане припаднике војске и МУП-а да помажу деци да на путу до школе прелазе прометне улице. Организујте Сунцокрете и уместо Сарапе и Дее, Марића и Пинк бљувача зла нека са нашим старима по кућама барем један сат разговара неко нормалан. На крају поставите youtube канале, блогове, интернет новине и упознајте људе са њима. Сем ретких покушаја ништа од овога није урађено.
Зашто нико, осим Не давимо Београд, није озбиљније покренуо питање социјалне правде и друштвене солидарности? Јер није народ ни стока, није ни зао, нити је поган. Напротив. Свакога дана ја сам сведок како продавци и продавачице у мојој локалној самопослузи, вредни људи који раде за 20.000 динара месечно да прехране своје породице, опраштају комшијама део цене и несебично деле своју беду са њима. Ја према тим људима гајим дубоко поштовање. А они јесу мој народ. Ко је понудио грађанима овог града или ове земље да покажу своју доброту, коју ја видим сваког дана? Тачно, Ирена Вујовић је идиот зато што бесрамно лаже да ће основати прво свратиште за децу, али да ли смо учинили било шта за ту децу осим што смо се сладострасно иживљавали над ликом и делом једног небитног партијског апаратчика.
Ја сам видео како на моје бирачко место довлаче Роме да гласају за неку смешну накнаду. А да се неко сети да зађе у ромска насеља у Београду и да пита те наше суграђане како су? Да види њихову беду и да разуме зашто је њима свеједно. Да покуша да барем неком од њих није свеједно. Да се наша брига за њих не завршава на томе да их раселимо са привлачних градских локација и отерамо негде где их нећемо видети. Иначе, браћо борци за људска права, ти Роми су вероватно најобесправљенија популација у Србији. Па изволите, у српским циганмалама се бране људска права, тако што се ромско дете одведе у школу, тако што му се пружи подршка и обезбеде барем назнаке шансе да има неку будућност, а не на бесмисленим акцијама Иницијативе младих за људска права, Жена у црном и сличних испразних механизама за скупљање донација.
Не можете очекивати да било ко заложи своје име и пружи своје време уколико ви не покажете трунку одговорности. Нико, али нико се од прошлих избора није посветио бирачком списку на коме има људи рођених у предпрошлом веку. Београд има готово исти број бирача као што има становника. Па ако ви нисте у стању да се о себи бринете, зашто бих то ја чинио? Ако СНС врши терор на локалним изборима по Србији нека се лепо председништва странака и њихови народни посланици тамо иселе за време кампања. Нека Зеља и његови бију народне посланике па нек они онда изнесу ране у Скупштину да их Србија види. Нека им се пружи отпор.
Вучић своју власт гради на лажи и на подгревању мржње и подела. Он не уме другачије, а и зашто би кад му добро иде. Јавности се нуде непријатељи, ОНИ и МИ, другосрбијанци, твитер-Србија, круг двојке, Београд и провинција. Он од себе прави жртву, намерно призива увреде. Зар ико мисли да су Д.Ј. Вучићевић, Н. Крстић, Лав Григорије, Мартиновић, Ђука Молер (у моје време Ђука Радикал), несрећна Маја Гојковић изабрани због знања, памети и вредноће. Не него зато што буде мржњу у противницима, мржњу која те исте противнике слаби и одвлачи ка небитном. На друштвеним мрежама ми се често такмичимо ко ће даље да пљуне. Пичкоусти! Тај надимак сведочи о бесу немоћи. Док је он Пичкоусти ми смо импотентни, а он нас је навео да сами себе уштројимо.
На мржњи и сукобу се битка против ове власти и овог система не води. Јер су они у томе много бољи. А ако их достигнемо постаћемо исти па је онда свеједно који олош влада. Мој предлог је да се заигра на карту доброте, људскости, солидарности, разумевања, толеранције. Да се слушамо и уважавамо. Да пробамо да се заједно насмејемо и заплачемо. Да заједно, руку под руку са комшијама очистимо своју улицу, деци поправимо игралиште. Да једни другима помажемо.
Нажалост Вучић је у једноме у праву. Опозиција је лења и нема идеја. Она је јавности уместо себе понудила твитер или фејсбук ратнике (вероватно и ја спадам међу њих), који јој често и не знајући одрађују део посла, али јој можда још више праве штету. Она прати догађаје уместо да их перципира и иде им у сусрет. То је утакмица чији темпо, правила и судије поставља Вучић. Осуђени сте да је изгубите. Дакле, морате да промените терен. А то тражи мукотрпан рад. Тражи посвећеност и идеје. Опозиција мора да се сети да је потребна одређена доза језуитизма да би се народ убедио да са њиме делите муку. Вучић може да их лаже да живи од 1000 ЕУР, али ви који сте под лупом његове јавности, ако хоћете власт, морате да стварно поделите народну муку. Нема Малдива, нема станова на Врачару, нема скупих пријема, нема певачица и старлети, нема јахти и скупих аутомобила. Комунисти су у II св. рату стрељали за шљиву јер су имали визију. Ви не морате да стрељате, али можете да будете скромнији и разумнији.
Партија која хоће да живи мора да покаже да познаје појам одговорности. Свако онај чија је партија остала испод цензуса мора да поднесе неопозиву оставку. Време је за пензију. Време је да се стара гарда, она која је водила партије ка политичком суноврату, склони са сцене. Ја познајем неке младе људе који и даље искрено верују. Пустите њих. Нека су сирови, нека су неприпремљени, нека су неискусни. Од овога што сте ви постигли не може горе. Ви не можете да повратите поверење. Они можда могу. Можда својом искреношћу и младошћу могу да привуку помоћ и подршку. Ви сте своју шансу пропустили. Ово није осуда, јер она у неким случајевима и не би била (барем не у потпуности) на месту. Ово је констатовање реалности.
На самом крају, нешто утешно. Пут којим је Србија пошла је пут којим иде велики део Европе. Без промене за коју се ја залажем Србија ће пратити Мађарску, Пољску, Турску или Аустрију и Италију (ово последње нарочито када се распламсају унутар-страначки сукоби између фракција у СНС). То и није тако страшно. Бићемо део средњеевропског сивила. Што би рекао Кустурица за Словенију када је снимао Дом за вешање: кад сам ја видео то кућица, баштица, у баштици вучјак, одмах сам знао да је то фашизам. Србија је умела да буде нешто боље и веселије (додуше и несрећније и горе, али то изгледа да није пут којим смо кренули – то би био наш „руски“ пут). Ако верујемо у добро у нама, а оно постоји, ако се њему окренемо учинићемо нашу лошу власт безидејном и испразном. И она ће се угасити сама од себе јер ће изгубити публику од које зависи.
Ово не значи да се не треба борити. Напротив. Овакав пут захтева много више труда и упорности од онога којим идемо данас. Али ја барем мислим да ако га прихватимо следећу „војску“ нећемо слати на бесмислену кланицу. А овом нашем Ханибалу смо пружили довољно Тразименских језера, време је да се спремамо за битку код Заме, а до ње долазимо тако што Ханибала ослабимо тако да сам падне. А и није Ханибал толико важан, важна је сама Картагина (систем!) Време је за нешто ново, при чему ако и не успе барем ћемо бити срећнији и задовољнији људи (а успеће!). У сваком случају живела Република и живела Србија!
Leave a Reply