После неких 5 месеци боравка ван земље вратио сам се кући. У међувремену сам из мог амстердамског легла, дакле поред Холандије, стигао да посетим још два континента и 4 државе, Јужну Кореју, Кенију, Швајцарску и Пољску. Истога дана када сам се вратио у земљу изашао сам на протесте 1 од 5 милиона. Неко би могао да помисли да сам ја политички острашћен. Не. Мада нисам присталица садашње власти у Србији, ја тешко могу да се препознам као заљубљеник у политичке опције које данас чине наш опозициони спектар. Неко би могао да помисли да сам лично незадовољан. Ни то није тачно. Мени је све потаман (осим самог себе, али то је друга прича). Остаје могућност да сам страни плаћеник и домаћи издајник, али и ту ћу морати да разочарам. Мене одлазак на протесте не растужује, ја нисам депресиван и не мислим да је сада најгоре или најлошије доба. Није. Ни власт није најгора. Живели смо под знатно горим, а ето јереси, и ова је, баш као и све остале, урадила и понешто добро. И сад се поставља питање шта ја то тачно радим у 18:00 у суботу, свеже пристигао из далеког Амстердама, у Васиној улици са пиштаљком? Покушаћу то да објасним кроз моја искуства са путешествија које сам прошао у протеклих 5 месеци.
Прво је стигао Амстердам. Ово место старо је око 8 векова, а прича се да су га основали два бродоломника и један пас. Током 5 месеци колико сам боравио у Холандији ја сам успео да сазнам много тога о земљама из којих су долазиле моје колеге, о проблемима који су њих натерали да потраже срећу у туђини (јер нико се од среће не сели), Заинтересовао бих се понекад на приче о скривеном и не тако скривеном расизму са којим су се суочавали моји тамнопутији другари (чак сам и приметио да су сви спремачи и спремачице на мом радном месту били црнци из Африке), о томе да жене у Холандији и даље подређују породицу личној каријери (што многи доводе у везу за значајно вишом стопом наталитета у поређењу са другим сличим државама, нпр. са Немачком), о неиздрживом расту цена становања или незадовољству квалитетом здравствених услуга У Холандији. Међутим, општи утисак ми је да се ради од једном веома богатом и самозадовољном друштву које се чини да одлично функционише. Једино што ме је чудило је било то што би ме на граници полицајац увек питао, када бих му показивао моју холандску личну карту, да ли говорим холандски, и када бих му ја рекао да не, да би било лепо да се потрудим да нешто и научим од тог језика. А онда је дошао мој цимер, веома уљудан и лепо васпитан Пољак, који је учинио нешто што ми је помало отворило очи. Наиме, он је у пекари питао продавачицу да ли говори енглески, а она му је на то одговорила да би он требао да говори холандски, ако већ живи у Холандији. Ја за 5 месеци живота у тој земљи никада никог нисам питао да ли говори енглески, ни кондуктера у трамвају, ни продавачицу, ни конобара, ни таксисту, ни службеника у општини. Никога. Једноставно ја бих започео разговор на енглеском, а они би просто наставили на истом језику. Амстердам је суштински билингвалан град и ја сам упознао много људи који у њему живе годинама, а да никада нису ни покушали да науче холандски. И то Холанђане боли јер осећају да на неки начин њихово друштво губи свој идентитет. На последњим изборима, одржаним 2017. године, крајње десна странка Партија слободе Герта Вилдерса добила је преко 13% гласова и постала друга по снази у холандском парламенту. На митинзима те партије вичу се слогани, Мање, мање, мање Мароканаца, иако су ти Мароканци по правилу холандски држављани. На веб страници ово партије имате упитнике који гласе Да ли имате проблема са људима из Источне Европе?, а она се залаже за забрану Курана и затварање свих џамија у Холандији. У холандском парламенту имате и протестантско фундаменталистичке партије која се залажу за укидање општег права гласа, пре свега укидање права гласа свим женама – на биралишта требају да иду само мушки представници домаћинстава тј. pater familias, односно за ограничавање права жена на рад и на абортус. Оне имају додуше само 5,5% гласова и осам од укупно 150 посланика, али су зато део власти у једној од холанских провиниција (Зеланд) где имају скоро 15% гласова. У једној пребогатој земљи која је суштински апсолутни победник историјских промена које су се десиле у последњих 400 година имате барем 20% веома незадовољних људи, при чему баш ти незадовољни долазе пре свега из богатог домицилног становништва. Те људе нешто мучи.
Јужна Кореја је била следећа. Сада већ митски Гангам у огромној метрополи Сеул, подсећа на богате делове великих америчких градова. Само чистији и без бескућника које је у Америци немогуће избећи. На аеродрому вас дочекују роботи, а мене је обузела нека блискост са корејским народом када сам схватио да ми је таксиста који није говорио (или се тако правио) реч енглеског наплатио вожњу три пута скупље од уобичајене цене. Људи су топли и ја сам доживео да ми у локалном ресторану у коме сам био једини белац људи које никада раније нисам у животу видео шаљу јела како бих искусио њихову националну кухињу. Иако ни они нису говорили енглески, а ја још мање њихов језик. Свуда је огромно богатство, јер данас Јужна Кореја има национални доходак од преко 40.000 долара по глави становника. Све савршено ради и човеку стварно импонује оно што види. Нарочито када се у обзир узме то да је пре 60 или 70 година Јужна Кореја била сиромашнија од најсиромашнијих афричких земаља и да је све то остварено упркос сталној претњи ратом са Северном Корејом или пак Кином. Па ипак, у тој и таквој Јужној Кореји се рађа мање деце по глави становника него што је то случај у Србији и то значајно мање. У Србији је тренутно просек 1,47 детета по жени, док је он у Јужној Кореји 1,05 и ова земља граби ка томе да до средине века постане вероватно најстарија нација на свету (са просечном старошћу становништва од 57 година).
На ред је онда дошло моје путовање у Кенију. Дивни, паметни и вредни људи, са смислом за хумор и односом према животу који је веома сличан нашем. У земљи коју су створили Енглези, у којој живе различита племена која говоре потпуно другачијим језицима и која припадају сасвим различитим културама. Овде су избори мали грађански ратови са стотинама и хиљадама мртвих, десетинама и стотинама хиљада расељених, јер су партије подељене по племенској основи (иако то по именима партија никада не би могли да закључите). А просечна племена су већа до нашег народа. Људи презиру политичаре, знају колико су корумпирани и зли, па ипак када дођу избори сви хрле ка својим племенским торовима. И сви, независно од племена, мисле да у Танзанији имају ружан однос према Кенијцима. Кенија је земља где је међу неким племенима, укључујући и оно највеће – Кикују, раширен обичај обрезивања девојчица. Мени је тај обичај одвратан и несхватљив, али сам чуо више образованих жена у Кенији како ми о њему апологетски говоре, као о делу своје културе. За разлику од Кореје, у Кенији има пуно младог света, али је он у великој мери остављен сам себи. У Најробију није препоручљиво да се ни по дану шетате у центру града.
У Пољској сам видео како верска острашћеност и културна заосталост (тупост) тера најбоље што та земља има да из ње иду. Острашћени идиоти на истакнутим функцијама су ми објашњавали да су сви противници садашње пољске власти продане душе и криптокомунисти. На изглед образовани катоталибани (диван хрватски израз) су ме убеђивали да су педофили и хомосексуалци исто, да долазе муслимански мигранти да покоре наш дивни хришћански свет, да Европом влада завера сорошоида, при чему су за своје сународнике другачијег светоназора користили израз који је веома сличан нашем другосрбијанци. Дакле, све исто као и у Србији, само што ови у Пољској мисле и да су Руси зло, а да је Путин ђаво (мада их спаја љубав према Трампу – идиоти свих земаља уједините се). Када сам неким мојим пољским пријатељима препричавао своја искуства они су ме само тужно гледали и питали да ли ми је сада јасно зашто су они напустили своју земљу. Земљу која се муњевито економски развија и у којој би требало да има прилике за све. И која у том свом развоју хрли ка десничарском једноумљу, где за друге и другачије нема места.
И тако долазимо до тога какве сад све ово има везе са мојим одласком на протесте буквално право са аеродрома. Као неко ко за своју егзистенцију не мора да се брине (дакле ко од свог рада може и у Србији да живи пристојно) ја могу да изаберем два пута. Један је да покушам да пронађем друштво које ће бити довољно богато да ми пружи привид мира и спокоја. Друштво у коме ја нећу морати да размишљам о проблемима са којима се оно суочава јер ћу на првом месту бити странац коме ће требати пуно времена да их уопште спозна, а коначно они ме много неће погађати јер ће ми бити страни и далеки. Шта ја знам о историјату мароканског усељавања у Холандију, значају малих протестантских странака у њеном политичком животу, улози жене у холандском друштву, старењу корејанског или швајцарског становништва и утицају тога на њихов политички живот (ако су пензионери код нас заслужни за СНС, они носе исто признање у В. Британији када је у питању Брегзит – доминантан избор старе и руралне популације у Енглеској), сукобу између Луа и Кикују племена у Кенији, утицају Католичке цркве на свакодневни живот у Пољској (нпр. друштвену стигму која прати дете и породицу која се не определе за веронауку – чисти католички катехизис – у школи)? Ништа. Баш зато што мало знамо о тим друштвима данас забезекнуто гледамо сукобе Жутих прслука у богатој Француској, демонстрације у Каталонији и њеној бљештавој престоници Барселони или све већу популарност крајње деснице у Немачкој коју други виде као обећану земљу. Дакле и тамо има разлога зашто изаћи на улицу. Ако си довољно укључен у то друштво да те његови проблеми боле. Други је да останем тамо где осећам ту бол и где имам доживљај узбуђења када вичем против нечега што ми смета. Да ли сам ја у праву у погледу мојих стајалишта? Ја мислим да јесам, али је могуће и да нисам. Али поента није у томе да ли сам ја у праву. Поента је у потреби да своје окружење доживљаваш као своје, као нешто што ти припада, и да онда радиш на томе да га прилагођаваш себи. Јер ти значи. То је слично као и када мој колега у Швајцарској или Холандији бира између академске каријере и живота у консултантским водама. Три до десет пута мања плата (а ако си странац и доста ограничене могућности за зараду са стране), али и могућност да можеш себе да завараваш да си допринео да свет после тебе остане бољи. Привилегија илузије да уместо за клијента радиш за општу друштвену корист. Или ако хоћете још приземније, избор између љубави која носи могућност да вас неко дубоко и тешко повреди, да патите због неког, и површних викенд авантура без икаквог већег емотивног набоја. Сигурно, распевано, али испразно и на крају веома досадно. Баш као и живот просечног модерног експатриота.
И ето одговора.
Ја на протесте идем зато што сам тако изабрао. Ово је то место где мене ствари боле и погађају. Овде мени смета што људи нису насмејани. Тамо негде ми је то само куриозтет. Овде ме нервира власт. Тамо негде ми је само смешна или чудна. Овде ја хоћу боље одмах и сад и овде хоћу да опсујем и да се свађам. Тамо ставим слушалице и гледам кроз прозор трамваја. Овде сам ја та размажена, преосетљива, досадна средња класа, тај немирни грађански сталеж који нервира својим односом према реду, граду, својом немогућношћу да ћути, да буде стрпљив. И мени је због тога лепо. Дакле, може неко да мисли да је ово блесаво, али ја сам на протест отишао јер ми је он био потребан, јер ми је дао елан и снагу да себи поново слажем да сам део нечега и да сам користан. А у свему овоме има и тога да као учесник свих или готово свих протеста у Београду у последње 22 године јасно видим лепе помаке. Нпр. данас се заставе дугиних боја слободно вијоре у тој маси – нешто што би тешко било замисливо до пре само неколико година. Данас у тој колони имате оне који носе транспаренте о правима радника, о праву на становање. Дуго, дуго су у овој земљи левичарске идеје биле посматране као кужне. И на крају, та колона је пуна оних који су избором белих листића срушили претходну и довели ову садашњу власт. Ја мислим да је њихов избор био погрешан, али ме радује то да заједно, поново памети дозивамо још једну власт која се и превише узјогунила. А ко није искусио задовољство дозивања власти памети, тај не зна шта пропушта.
Leave a Reply