После више од 23 године ноћ је у Србији била испуњена звуцима лупања у шерпе и дувања у пиштаљке. Неки од нас који су имали ту радост да доживе узбуђење оног првог дизања ларме у 19:30 како би се загушиле лажи и зло које је тада отворено ширила државна телевизија данас су осетили благу нелагоду, јер па зар све опет испочетка? Зар ништа нисмо научили из толико разочарања које смо до сада морали да поднесемо? Веома вероватно много оних који 1996 нису ни били рођени или су тада били исувише млади да би се сећали са одређеним презрењем посматрају понављање неуспелих покушаја од стране оних који сада већ проседе косе ни сами нису до краја уверени да то што раде има било каквог смисла.
Наравно, сласт да помало нервираш власт је увек добар подстрек, али се пред сваким од нас који је довољно стар да сам себи изгледа карикатурално ударајући кутлачом по шерпи док га забезекнута деца гледају као да је сишао с ума, поставља питање шта је то што ми хоћемо и зашто уопште лупамо. Да ли се овде ради само о томе да не можемо да поднесмо Александра Вучића, да се грозимо СНС-а, да је ово стварно најгора власт у историји Србије, или се пак ради о нечему дубљем и важнијем?
Јер, ма колико то тешко било да се призна ово није најгора власт у историји Србије. Ова власт јесте преузела и усавршила најгоре стране претходног режима Бориса Тадића, до неслућених висина довела узурпацију Устава, неформално овладавање медијским простором и увела партократију као основну вредност. Али, ми смо све то већ имали, ови што су сада на власти су само бољи у том послу од оних претходних. Нека од најомраженијих лица данашње власти су на јавну сцену доведена од стране претходне. Економски концепт нам се суштински није променио, само садашња власт има политичку снагу и умеће и за тешке и непријатне одлуке. Грешке и промашаји (намерни или случајни) су мање више исти. Друштвени дискурс се није превише изменио, јер док распаљено водимо борбу против лажних диплома на друштвеним мрежама или заузимањем једне од последњих независних институција у Србији, не би било на одмет да се сетимо да су нпр. Борис Тадић и Вук Јеремић, један тада Председник Републике, а други министар иностраних послова, дошли на прославу годишњице Мегатренд Универзитета и држали говоре пред Мићом Јовановићем, али да зато својим присуством нису удостојили Универзитет у Београду истим поводом. Плагијаторе су као своје верне сараднике именовали и представници данашње опозиције. Не бих да подсећам ко је у време претходне власти држао Д.Ј Вучићевића као главног и одговорног уредника својих новина. Ђука Молер није ништа мање мрачан у свом светоназору од министара у Влади Србије који су у првој деценији XXI века оспоравали нпр. теорију еволуције.
Имајући све то у виду један средовечан човек (а ма колико данас лагали сами себе, то неко ко има четрдесет година живота јесте) тешко да може да се покрене само зато да би срушио ову власт. Још ако га на отпор позову они према којима не само да не гаји поверење, већ напротив у њима види само неспособнију, мање организовану и далеко мање посвећену верзију садашње власти, као логичан след се јавља незаинтересовано окретање главе уз покушај да се колико је то могуће изолује из политичког окружења које доводи у очајање или у најбољем случају апатију. Изузетак су они острашћени којима је циљ управо крај овог режима без обзира на то шта ће донети дан после или они ретки који у данашњим вођама онога што би могли да назовемо класичном опозицијом и даље виде неку наду.
И сада се поставља питање зашто је неко ко овако мисли изашао вечерас и лупао кутлачом о шерпу? Зашто се одазвао позиву иницијативе Не давимо Београд, иако то готово ни у ком случају не би урадио да се иза позива нашао нпр. Савез са Србију или нека друга опозициона партија?
Одговор на то питање је у ствари и решење дилеме да ли ми то сада опет узалудно призивамо додоле и урличемо против једне власти коју ћемо можда да заменимо неком другом која ће исто тако да нас разочара и доведе до очајања.
Као неко ко је од 1998, дакле од када је стекао бирачко право, гласао за Демократску странку, ја сам се тек недавно запитао, а шта је то што сам ја од ње желео да добијем? Наравно, знао сам да нећу Радикале на власти и знао сам да ми клерикално лудило ДСС не одговара, јасно ми је било да са Слободаном Милошевићем будућности нема и да он мора да оде. Али то су били инстинкти за преживљавањем, инстинкти који су и извели милион људи које је мало тога другог зближавало да заједно сруше Слободана Милошевића са власти. Те давне 1996. и 1997. године као гимназијалац хтео сам да рушим власт јер ми се рушила, а искрено ко на те протесте није ишао и није био до краја нормалан или барем није био млад што је још горе. После 5. октобра неко време сам и ја веровао у опсену коју је Зоран Ђинђић покушавао да направи, у генијалне Харвардове дипломце и светске стручњаке који ће извести Србију на прави пут (мада никад нисам био толико глуп да поверујем у идеју Г 17+), о томе да само требамо да брзо трчимо и да стигнемо велики свет, мада о том великмо свету ама баш ништа нисам знао. Касније, мање више гласање се свело на спречавање радикалског зла да потпуно овлада Србијом. С друге стране, ја сам увек презирао оно што се назива Другом, НВО Србијом (мада су ми ти изрази одвратни) зато што ми је одувек било јасно да много њих Србију нити воли, нити је доживљава као своју. Дакле, ја сам од оне партије за коју сам гласао покушавао да добијем власт која ће ми обезбедити окружење, друштво у коме ћу ја моћи лепо да се осећам, односно која ће ми омогућити да се мање лоше осећам. Веома брзо смо престали да тражимо то друштво у коме ће моћи да нам буде лепо и прешли смо на гласање да би нам било мање лоше. Оног тренутка када је Борис Тадић и тадашња ДС успела да разувери велики број својих бирача да ће им под СНС и Томом Николићем и Александром Вучићем бити горе, тада су и изгубили изборе. Оваква српска опозиција тешко да ће моћи да убеди бираче СНС да ће им под њима бити мање лоше него под садашњом влашћу, пошто у то не могу чак ни мене као урођеног опозиционог бирача, и зато за њих много наде и нема.
Мени је дакле свеједно да ли ће на власт доћи СзС, ДСС или СНС (чак ме Бошко Обрадовић и Вук Јеремић понекад наведу на помисао да је боље како јесте), јер ми ни једна од ових опција не нуде ништа од онога што ја желим. Мени се чини да сви они, баш као и велики део обичних људи у нашој земљи, виде Србију као привремени провизоријум, место где треба што пре привредити неки новац, обезбедити деци почетак и послати их негде далеко јер ћемо ми у том привређивању овај простор толико да упропастимо да неће бити за живот. Овде ћемо да се кунемо у Косово, док своју децу школујемо и остављамо да живе у иностранству, овде ћемо да обећавамо будућност, а децу ћемо да школујемо у страним школама да ни као мала ово друштво и земљу не осете као своје, овде ћемо да се коцкамо и курвамо, јер ће деца да нам живе негде далеко где је пристојније и уређеније. Овде ћемо да паркирамо где нам је воља, овде ћемо да окрећемо главу од гладне деце на улици, овде ћемо да плаћамо радника тако да он или она од те плате не могу да живе. Јер наша деца ту муку неће морати да гледају, наша деца колица са својом децом неће морати да шетају по нашим прљавим улицама. Овде ћемо да због политичке користи пуштамо да јавна и медијска сцена буде претворена истовремено у куплерај и лудницу, све у кокаинској измаглици. Ово овде ће увек и за свагда бити оно тамо где не може боље и другачије јер је то тако. Ако је то корисно делићемо пензионерима бакшиш пред изборе, иако су у Србији деца гладна, а не пензионери. Или ћемо пак да оптужујемо за издају косовског завета власт која не може бити крива за оно што се дешава последњих 600 година, док истовремено деци обезбеђујемо стране пасоше. Зарад мало медијске пажње рушићемо Универзитет или ћемо урушавати државу тако што ћемо на платном списку држати фашистичке гномове a la Мише Вацића и Левијатан Бихаљија да нам служе као страшила. А сви заједно ћемо се грчевито држати најгорег и најкорумпиранијег изборног система у Европи, оног који је савршено осмишљен да потпуно обесмисли законодавну грану власти, односно идеју демократије и све њене полуге задржи у рукама партијских олигархија.
Ја сам на терасу вечерас изашао зато што је иза овога стао покрет Не давимо Београд, односно Грађански фронт. Јер они су прва политичка опција у овој земљи због које сам ја осетио неки призвук оне илузије коју сам гајио одмах после 5. октобра 2000. године. Илузију да постоји неко на политичком небу ко мени нуди нешто што ја хоћу, независно до ових које ја нећу. И пошто сам услед година и већа хуља, али и већи циник, чини ми се да су много мање у стању да ме преваре него што је то био случај са онима из моје младости. Ја сам по први пут на скуповима Не давимо Београд пре неколико година у Србији чуо говоре о проблему друштвене неједнакости. Они су причали о ограђеним деловима наших градова у којима ће живети само богати, окружени, као у Латинској Америци, фавелама са сиротињом која их опслужује. Највећи део наших политичара већ живи у тим ограђеним оазама, те их зато и не помиње. Појавио се неко ко је хтео да прича о стварима које тиште оне који своју децу воде у државне школе, који се возе аутобусима, који пију воду из славина. У Србији су поставили питање како је могуће да неко нема кров над главом док бројни простори у овом граду зјапе празни. Да новац и профит нису врховна вредност, већ да има и нешто важније. Да је важно и како ми то обични људи живимо наш обичан мали живот. Видео сам људе који су се сукобљавали са влашћу и које нико није штитио ни долазио да вади из полицијских станица, нити им је плаћао казне које су им са лакоћом изрицане. Људе који су били спремни да стану у одбрану оних који јесу слабији и угрожени. Слика Ксеније Радовановић испред депоније у Винчи док се над њом надвија СНС силеџија од два метра под маском и њена одлучност да се не повуче или Радомиров урлик немој да га дираш док од насилног полицајца брани свог друга, су се мени доста дубоко урезале у сећање. Коначно борба за истину о рушењу у Савамалој је борба за то да Србија ипак остане држава, а не разбојничко легло. А за то да Србија буде и остане држава положено је више милиона најбољих српских глава у протекла два века.
Много тога бих ја имао да замерим Не давимо Београд, нешто зато што се добар део дана сам са собом не слажем до краја, нешто зато што сам понекад љут што они ето не постигну брже оно што ја желим уместо мене па да и ја могу лепо да се одморим. Нешто је вероватно и оправдано. Највише то да веома често пропусте да ставе до знања шта су све урадили. Али, за разлику од идеје да је моја политичка опција она која најбрже трчи и уз коју ће се најбрже стићи тај велики свет, ја сада имам једну која ми пречесто шаље поруку да разуме како ја то хоћу да ми изгледа моја земља, у којој ја хоћу да живим и у којој ја хоћу деца да ми живе. И то чујем први пут за последњих 30 година. Не светлу погибију, лажну величину или мудрост, чича Томинске покушаје да се имитира оно за шта се верује да је лепше и боље, стабилност без напретка, него то да правимо друштво у коме ћемо желети да нам деца остану. Јер ја мислим да је проклетство да унуке гледаш преко Скајпа и да то треба трпети само у време великих пошасти. Тежити томе је страшно и трагично. Дакле, неко ко ме разуме да ми је тешко да шаљем дете у школу и да знам да му је можда неки друг из разреда гладан, а да нећу да га кријем од живота шаљући га у школе за децу привилегованих где можда помисли да је то што је тај неки други дечак гладан нормално, а да њему његове привилегије припадају.
И зато не толико поново пиштаљке због онога против чега сам, него овог пута ја лупам баш да подржим оно за шта ми се чини да сам.
Leave a Reply